Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.
Историја школе

 Давне 1959. године, одлуком НОО Ваљево формирана је основна школа „Сестре Илић“ која је од 1. септембра те године отпочела са радом.  Новоотворена школа добила је 15.септембра на основу предлога Савета за школство назив по сестрама Бранки, Нади и Живки Илић, које су верујући у идеале лепшег, бољег и праведнијег света своје животе положиле током Народноослободилачке револуције.

    

 





 

 

 

 

 

        Данашњи музеј била је прва зграда школе чије су просторије само делимично коришћене јер је један број одељења био смештен у гимназији и другим основним школама. Тек је од децембра 1959. године цела зграда у Чика Љубиној улици припала нашој школи. У њој је било по десет учионица разредне и предметне наставе, две канцеларије, две учионице техничког образовања и једна за наставу физике и хемије. Недостатак просторија се осећао јер је настава извођена у три смене, а часови трајали 40, уместо 45 минута. 
        Школска зграда у улици Милована Глишића уступљена је основној школи Сестре Илић 1966. године.  Међутим, услови рада нису били побољшани. Настава се и даље одвијала у три смене, а користиле су се чак и подрумске просторије и барака у дворишту као кабинет физике и хемије. 
        У јесен 1972. ова зграда се руши и отпочињу радови на изградњи нове школске зграде. За то време наши ученици похађају наставу у старој згради основне школе Андре Савчић, која је пресељена у нови објекат на Петом Пуку.

 

        Први део данашњег здања школе завршен је и свечано отворен 1974. године, а међу присутним званицама је и Аца Илић, брат сестара Илић. Комплетан објекат завршен је 1976.
        Најзад су се стекли услови рада у две смене по принципу кабинетске наставе и могућношћу реализације  осталих школских садржаја. И ево једне информације за вас, драги ученици, тек од школске 1977/78. ваши вршњаци престају да иду и суботом у школу, прелази се на петодневну радну недељу. Такође, од тада се више не носе ђачке униформе. Но, један крупан недостатак - немогућност извођења наставе физичког васпитања напољу отклоњен је 1982. када је школа добила спортски терен са трибинама. Значајна средства за финансирање ове инвестиције потекла су од локалне заједнице и родитеља ученика. Од тада до данас, у просторије школе доста се улагало с циљем да нам у њој буде светло, лепо, чисто, да можемо да учимо у условима које захтева модерна настава. Међутим, учионице, кабинети, канцеларије ипак су само простори. Простори  у којима, што је далеко битније, обитава специфичан дух једне школе, а њега чине људи у њему, пре свега ученици и њихови наставници, директор и остали запослени.

 
Aлександар Јефтић



Лепосава Филиповић



Душан Јеремић

        На челу школе били су директори који су својим трудом и умећем оставили иза себе много тога доброг по чему ће их колеге и генерације ученика памтити. Најдуже је на том месту био учитељ Александар Јефтић, иначе првоборац, који је својим одмереним ставом вредног педагога створио хомоген колектив, један од нацењенијих по својим резултатима. 

        По Јефтићевом одласку у пензију 1976, на његово место долази дотадашњи помоћник директора Лепосава Филиповић, наставник историје и географије. У сваком послу везаном за школу прилазила је са великом љубављу не штедећи себе, те је школа израсла у једну од најугледнијих у граду, многа признања о томе сведоче. 

        Душан Јеремић, наставник ликовног, својим радним и људским квалитетима обележио је наредних 12 година живота школе која је задржала свој висок рејтинг. 

        У најтежем периоду наше новије историје, у времену ратова на просторима бивше Југославије,  инфлације, наглог  срозавања квалитета живота,  НАТО бомбардовања, на челу школе поново је једна жена. Мирјана Шишвић, наставник математике, мушки се носи са свим тим недаћама и успева да остане на нивоу стандарда који су поставили који су поставили њени претходници. 

        Годину дана функцију вршиоца дужности савесно је обављао учитељ Иван Мандић

        Окретност, комуникативност, одличне организаторске способности одликују садашњег директора Горана Бојичића за кога тешко који проблем није нерешив.

        Дакле, основна школа „Сестре Илић“ дефинитивно, како би то други казали, има среће са директорима. Стога, ваљда, и није чудо што је атмосфера у колективу одувек била топла, срдачна, без много трзавица, једноставно пријатна свакоме ко је њен део, на чему би јој многе друге школе позавиделе.


Мирјана Шишовић


Иван Мандић


Горан Бојичић

        Остају незаборавна ђачка дружења, излети, путовања по иностранству. Зналачки и  с пуно љубави,  учитељи и наставници ове школе радили су и раде са својим ученицима, зато ни успеси не изостају. Наши ученици редовно стижу до највиших рангова такмичења из многих предмета освајајући вредна признања. Неприкосновени су у одбојци, са ликовних и литерарних конкурса доносили су награде, на такмичењима рецитатора увек су били међу најуспешнијима, најбоље позоришне представе, зна се, долазе из пете школе, музички таленти такође, а све то вредно бележе вредни новинари окупљени око ђачког листа „Наша реч“ која излази још од 1961. године.

        Само неке драге успомена забележили смо ОВДЕ.